slide1 slide3 banner2

Активности друштва - Млади у борби против рака

Издавачка делатност - Преузмите часопис "Рак - спречити, открити, лечити"

Најчешћи малигни тумори:

  Рак плућа 
  Рак дојке 
  Рак дебелог црева
  Рак грлића материце
  Рак простате

РАК ПЛУЋА

Учесталост

- Рак плућа је најчешће малигно обољење са око 1,2 милиона новооболелих годишње у свету. У Србији, региструје се око 4300 нових случајева рака плућа сваке године.
- Најчешће оболева популација од 40 до 70 година, са средњом старосном доби око 60 година живота. Процењује се да један од 12 мушкараца добије рак плућа, док је та пропорција у жена нешто мања тј. једна од 18 жена оболеће од ове болести.

Фактори ризика

- ПУШЕЊЕ је одговорно за 90% случајева рака плућа код мушкараца и 80% код жена, са јасном везом између броја попушених цигарета односно пушачког стажа и стопе оболевања од рака плућа. Ова веза није потврђена једино код аденокарцинома плућа (један подтип).
- Пасивно пушење односно удисање дуванског дима такође повећава ризик оболевања од рака плућа код непушача за 1,5-2 пута.
- У остале факторе ризика спадају изложености у животној и радној средини штетним агенсима као што су: азбест (нарочито код пушача!), радон, загађење ваздуха, неке хемијске материје (арсеник)

Рани симптоми

- Рани симптоми су неспецифични и оскудни. Најчешће су присутни сув надражајни кашаљ, примесе крви у испљувку, отежано дисање и болови у грудном кошу.
- Присуство изражене малаксалости, малокрвности, губитка телесне тежине или јаких главобоља најчешће указује на одмаклу болест.

Дијагностика

При сумњи на рак плућа пацијент се упућује у специјалистичку здравствену установу ради прегледа и допунских претрага. Обавезан је детаљан клинички преглед укључујући исцрпну анамнезу са социјално-епидемиолошким подацима. Такође се ради обавезни рендгенски снимак плућа, затим лабораторијске анализе и ултразвучни преглед трбушних органа као и тестови дисајне функције. Уколико има потребе раде се допунске дијангостичке претраге које подразумевају ЦТ преглед надкључних предела, грудног коша и трбуха итд. Потом се ради ендоскопски преглед бронхалног стабла (тзв. бронхоскопија) са узимањем узорка туморског ткива ради хистопатолошке дијагностике. Дијагноза се може поставити и хируршком биопсијом као аспирационом биопсијом узорка ткива помоћу танке игле.

Хистолошка подела

Хистолошки, сви плућни тумори деле се у две велике групе и то: неситноћелијске (80%) и ситноћелијске (микроцелуларне) на које отпада преосталих 20%. По својој биолошкој природи, ситноћелијски тумори су агресивнији уз знатно нижу стопу излечења.

Лечење

После постављања дијагнозе врши се процена степена проширености болести (тзв. "стажирање");"Код неситноћелијских тумора (доминира планоцелуларни карцином) болест се стажира по ТНМ систему и групише у стадијуме од I-IV. Стадијуми од I-IIIА подлежу оперативном лечењу које подразумева уклањање једног или оба плућна лобуса. Уколико се из било којих разлога у овим стадијумима не може приступити операцији, добра алтернатива је радикална зрачна терапија са циљем дугорочне контроле болести. У стадијуму IIIA примењује се преоперативна хемиотерапија. Стадијуми IIIБ и IV лече се хемиотерапијом (цитостатици) уз очекивано продужење преживљавања и бољу контролу симптома болести. Стандардни хемиотерапијски протоколи подразумевају примену више лекова са цисплатином као основним агенсом, али су и други цитостатици показали активност која се дефинише кроз контролисане клиничке студије.

- Ситноћелијски (микроцелуларни тумори плућа) имају знатно лошију прогнозу и често су проширени у моменту дијагнозе. Они се стажирају на ограничену и проширену болест. Ограничена болест подразумева захватање једног плућног крила. Лечи се применом хемиотерапије (цисплатински режими) после чега се примењује зрачна терапија. Степен терапијског одговора је висок, али нажалост и стопа поновне појаве болести. Код болесника са проширеном болести примењује се само хемиотерапија у циљу продужења преживљавања и ублажавања симптома.

- Код болесника са туморима плућа код којих се из било ког разлога не може спровести специфично онколошко лечење (хируршко, радиотерапијско или хемиотерапијско), примењују се симптоматско-палијативне мере у циљу контроле симптома и побољшања квалитета живота.

на врх

 

РАК ДОЈКЕ
Учесталост

Рак дојке је најчешће малигно обољење код жена у свим развијеним земљама, као и земљама у развоју. Сваке године у свету од рака дојке оболи милион жена. Од рака дојке могу оболети и мушкарци, али је ово обољење код њих неупоредиво ређе.

Фактори ризика

- Старосна доб (ризик се повећава са годинама старости)
- Рак дојке или нека друга малигна обољења код сродника
- Репродуктивни фактори ризика: прва менструација пре 12. године, жене које нису рађале или старије прворотке, менопауза (престанак менструације) после 50. године
- Дуготрајна употреба хормонских препарата
- Исхрана: конзумирање алкохола, већи унос масних материја.

Симптоми

- Израслина или задебљање у дојци
- Новонастала промена величине или облика дојке
- Појава секреција на брадавици
- Промене на брадавици или кожи дојке. Све ове промене нису специфичне за рак дојке и у највећем броју случаја ради се о другим променама у дојци (дисплазије, упала, цисте, бенигни тумори и др.)Праву дијагнозу поставиће лекар онколог.

Постављање дијагнозе

Дијагноза се поставља клиничким прегледом и мамографијом.
- Мамографија је специјално рентгенско снимање дојки; њиме се може открити и тумор који још увек није дао симптоме, нити је могао бити нађен клиничким прегледом.
- Ултразвук дојки се примењује и за прегледе дојки код млађих жена код којих је жлездано ткиво дојки развијеније. Примењује се и када је потребно одвојити туморе солидне грађе од цистичних тумора.
- Биопсија (иглом или хируршка) користи се за узимање исечка сумњиве промене и материјал шаље патологу на проверу.

Лечење

У лечењу рака дојке примењују се хируршко лечење, радиотерапија (зрачење), хемиотерапија (примена цитостатика) и хормонотерапија. Ове методе лечења примењују се најчешће комбиновано, а њихов избор зависиће од одлика оболеле особе (година старости, хормонског статуса, општег здравственог стања) и карактеристика болести (узнапредовалости, локализације, хистолошког типа и др.).
- Оперативни захват којим се уклања цела дојка назива се мастектомија, а интервенција којом се уклања само тумор спада у поштедну хирургију. Хирург такође вади лимфне жлезде из истостране пазушне јаме.
- Циљ зрачне терапије је уништавање злоћудних ћелија, како на месту самог тумора тако и у његовој околини и у регионалним лимфним чворовима. Она може бити основни вид лечења (радикална) или додатна уз други вид лечења (нпр. постоперативна).
- Хемиотерапија, лечење цитостатицима, примењује се у примарном приступу уз друге видове терапије и назива "адјувантна терапија" или у секундарном приступу, у случају ширења болести тј. појави метастаза.
- Хормонска терапија се употребљава да онемогући стварање хормона, који поспешују раст тумора. Ово лечење такође може бити адјувантно или системско. Веома важан део лечења је рехабилитација. Њен циљ је брзи повратак на нормалне активности. Физикалне вежбе могу помоћи у активности руке оперисане стране и вежбе треба да започну што пре по операцији.

на врх

 

РАК ДЕБЕЛОГ ЦРЕВА  

Учесталост  

Рак дебелог црева (колоректални карцином) је треће по учесталости малигно обољење. У свету се сваке године региструје око 950.000 нових случајева ове болести.

Фактори ризика

- Старосна доб - ризик расте са годинама старости, са "пиком" између 50. и 55. године живота
- Запаљенске болести дебелог црева
- Рак дебелог црева и неке друге малигне болести код сродника
- Породични полипозни синдроми
- Пушење цигарета
- Претерано седење, исхрана богата мастима.

Превенција

- Здрав начин живота који подразумева: исхрану богату влакнима а сиромашну животињским мастима, ограничење употребе алкохола, одржавање оптималне тежине, повећање физичке активности.

Рано откривање

Проширеност болести у тренутку дијагнозе је најзначајнији фактор прогнозе болести тј. исхода лечења. Особе код којих се болест дијагностикује у локализованом (раном) стадијуму имају петогодишње преживљавање од преко 90 %.

Симптоми

Симптоми почињу да се јављају када рад дебелог црева постане угрожен растом и инвазијом тумора. Најчешћи симптоми су:
- грчеви или бол у стомаку,
- промене у режиму пражњења црева као што су пролив, затвор, оскудна столица, крв у столици
- необјашњиви губитак у телесној тежини.

Дијагностика

- kлинички преглед лекара
- дигитални ректални преглед
- tест столице на окултно крварење
- хемијски тест који омогућава откривање крви у столици
- флексибилна сигмоидоскопија
- инвазивна метода којом се прегледа део дебелог црева.

Колоноскопијом се прегледа читаво дебело црево и она са сигурношћу може открити постојање туморске промене. Обе ове инвазивне методе омогућавају и узимање исечка (биопсију) и постављање сигурне дијагнозе на основу патохистолошког прегледа.

Лечење

-Хируршко лечење (операција) у највећем проценту омогућава излечење. Wегови ефекти зависе од стадијума и проширености болести. Хируршки циљ је уклонити тумор, а само један од осам пацијената ће добити перманентну колостому. Колостома може да се затвори унутар два до три месеца.
- Зрачење се примењује као додатна метода уз операцију. Преоперативна радиотерапија се често користи за гранично операбилне карциноме ректума. Радиотерапија се чешће користи код карцинома ректума, него код карцинома у вишим деловима колона. Користи се у третирању опструкције дебелог црева и крварења узрокованих колоректалним карциномом.
- Хемиотерапија се често примењује као допуна хируршком лечењу колоректалног карцинома. Рак дебелог црева најчешће метастазира у јетру ове метастазе могу дати добар одговор на хемиотерапију.

на врх

 

РАК ГРЛИЋА МАТЕРИЦЕ
Учесталост

Рак грлића је друго по учесталости малигно обољење код жена, од којег оболи око пола милиона жена у свету сваке године. Чешће оболевају жене у мање развијеним срединама.

Фактори ризика

-Најважнији фактор ризика за настајање овог карцинома је инфекција одређеним типовима (тзв. онкогени типови) хуманог папилома вируса. Истраживана је и улога других полних инфекција (херпес гениталис, хламидије и др.) али њихов значај није потврђен.
-Фактор ризика су и честа промена партнера и рано ступање у полне односе, што се доводи у везу са полним инфекцијама.<br/> -Пушење повећава ризик за настанак рака грлића материце.

Превенција

Најважнији у превенцији су редовни гинеколошки прегледи и примена Папаниколау теста (врста прегледа вагиналног бриса) чија је улога откривање промена на ћелијама грлића материце.

Симптоми

-Појава неуобичајеног вагиналног секрета,
-Неуобичајена гинеколошка крварења: при сексуалним односима, између два менструална циклуса, крварење код жена које више немају менструације.

Дијагностика

Дијагноза се поставља гинеколошким прегледом уз Папаниколау тест и колпоскопски преглед. У случају постојања ;суспектне (сумњиве) промене на грлићу, узима се исечак ткива ( биопсија) или врши фракционирана киретажа и материјал шаље на проверу код патолога.

Лечење

- Лечење је у раним стадијумима хируршко, и то путем поштедних интервенција (конизација) или путем одстрањивања материце и јајника.
- Зрачење се може примењивати као додатно хируршком лечењу (постоперативно) или, као једини вид лечења (радикално) у случајевима када није могућа хирургија. Примењује се спољашње и унутрашње зрачење.
- Хемиотерапија је примена цитостатика који се дају у случајевима удаљених метастаза, обично у једнаким временским интервалима. У новије време хемиотерапија се у неким случајевима може давати и код нижих стадијума болести.

на врх

 

РАК ПРОСТАТЕ
Учесталост

Најчешћи тип рака у мушкараца у развијеним земљама.  Други је по реду узрочник смрти међу малигним болестима у мушкој популацији.

Узрок

Као и за већину солидних тумора, тачан узрок се не зна. Рак простате је хормон зависан тумор.

Фактори ризика

Одмакла животна доб - више од 75% случајева рака простате јавља се код мушкараца старијих од 65 година. Сматра се да је код 5 до 10% случајева рака простате за појаву болести одговорна породична предиспозиција (више случајева рака простате у породици). Исхрана богата масноћама, нарочито животињског порекла, може повећати ризик за рак простате. Хистолошка подела:Најчешћи хистолошки тип је аденокарцином (95%). Други типови су изузетно ретки.

Симптоми

У раној фази их нема или су неспецифични. Најчешће тегобе везане су за отежано мокрење. Коштани болови, малаксалост или неуролошки симптоми могу указати на метастатску болест.

Дијагноза

Најчешће се поставља дигиталним прегледом простате кроз чмар, уз одређивање серумског нивоа ПСА. Трећа врста прегледа која следи претходне две је тзв. трансректални ултразвучни преглед простате (ТРУС). При постојању сумњиве зоне у ткиву простате на ТРУС прегледу, ради се циљана биопсија уз хистопатолошка испитивања узорка ткива простате.

Значај ПСА

Одређивање ПСА (простата специфичног антигена тј. ензима којег луче ћелије простате) у крви, изменило је приступ дијагнози и лечењу ове болести. Нормалне вредности ПСА су испод 4нг/мл. Ниво ПСА може бити повишен код немалигних обољења простате и неких других обољења. Вредности изнад 10 нг/мл у 70% случајева указују на присуство рака простате. Вредности виши од 20 нг/мл могу указивати на проширену болест па су и планирана испитивања опсежнија. ПСА се користи у раном откривању рака простате, дијагностици болести и праћењу ефекта лечења.

Рано откривање

Не постоје универзалне препоруке у том смислу. У САД се препоручује годишњи дигитални преглед са одређивањем нивоа ПСА у мушкараца старијих од 50 година. 

Лечење

У случају тумора који је ограничен само на простату (локализована болест), ако је очекивано преживљавање болесника краће од 10 година, спроводе се редовне контроле и клиничко праћење. У млађих болесника са локализованом болешћу предлаже се операција (радикална простатектомија). Алтернатива је зрачни третман. У локално узнапредовалој болести где тумор захвата и околна ткива, примењује се радикална зрачна терапија простате. Други начин лечења је брахитерапија са пласирањем извора зрачења директно у ткиво простате, али је ова метода мање заступљена. У метастатској болести основ лечења су хормонске интервенције, којима се мушки полни хормони искључују из функције. Ту долази у обзир хируршка кастрација, медикаментозна кастрација (скупа је) и примена лекова тзв. периферних антиандрогена. Раније примењивано комбиновано антиандрогено лечење (ТАБ) више се не примењује јер је доказано да не утиче на преживљавање. Цитотоксични лекови немају већу улогу у лечењу проширеног рака простате, али се сада испитују новији агенси и њихов утицај на квалитет живота и могуће дуже преживљавање. Палијативне мере, укључујући зрачење болних коштаних промена и примену изотопа стронцијума 89, имају велики значај у симптоматском збрињавању оболелих.

на врх

 

Отворени телефон

 

Исхрана оболелих од рака

 

Часопис "РАК"

 

Самопреглед дојке